ПРИЧАЈ МИ...

Када људи размишљају о реинкарнацији увек се суоче са веома тешким питањем: „Ако је у почетку било тако мало људских бића на Земљи, а данас их је толико много, одакле су дошле све те нове душе?“ Одговор је једноставан. У неким реинкарнацијама се делимо. Као кристали и звезде, као ћелије и биљке, и наше душе се деле. Део смо нечега што алхемичари називају Anima mundi, или Душа света – када би се Anima mundi само делила, расла би, али би такође постајала све слабија. Због тога, као што се делимо, тако се и срећемо, а тај сусрет се зове Љубав. Јер сваки пут када се душа подели, дели се на мушки и женски део. Сви људи су повезани између себе. У сваком животу имамо мистериорну дужност да се поново нађемо са бар једним од наших Других делова. Љубав која поново спаја раздвојене делове чини срећном Вишу Љубав која их је поделила. Како да знамо који је наш Други део? Други део је могуће сазнати по сјају у очима – тако су се праве љубави препознавале од када је света и века. Можемо у животу срести више од једног Другог дела. Када се то догоди срце је подељено, а исход су бол и патња. Да, можемо срести три или четири Друга дела зато што нас је много и има нас свуда. Љубав је снага која нас поново спаја, да бисмо на једно место сакупили искуство проживљено у многим животима и у многим крајевима света. Сносимо одговорност за целу планету зато што не знамо где су Други делови који су били од настанка света – ако је њима добро, и ми ћемо бити срећни. Уколико им није добро, пропатићемо, макар и несвесно, део њиховог бола. Међутим, пре свега смо одговорни да се у свакој инкарнацији спојимо са бар једним Другим делом, с којим ће нам се сигурно у неком тренутку пут укрстити. Чак и само на кратко, јер ти тренуци доносе тако интензивну љубав да она оправдава остатак наших дана. Можемо да дозволимо и да наш Други део оде даље, да га неприхватимо или не приметимо. Тада ће нам бити потребна још једна инкарнација да бисмо се с њим нашли.

Мислим да би требало да се носим у лепу пизду материну. Ја сам највећи дебил који постоји на овоме свету... и сама знам да лоши боље пролазе а и даље хоћу да сам добра према свима и за све да урадим добро, да им помогнем. А ко ће мени да помогне? Ма нећу ни од кога да тражим да ми помогне јер људи  су превртљиви, саможиви и смишљају свашта само да те скењају. Никад ми није ишло у главу да неко може цео дан да смишља како ће другом дан да упропасти. Ма сама сам крива за своје јаде... нисам умела да сачувам оно сто је требало. Јесам испала сам најгора јер сам глупа, и увек ћу да испаднем јер не размишљам као и сви превртљиви људи... Ваљда постоји нека карма, ако постоји чему сам онда заслужила ову? Знам, мора некоме и то да се деси, па зашто не и мени... али зар не треба добрим људима добро да се враћа? Тако смо учени од малена, чини добро другима вратиће ти... е па погрешно су нас учили... и ти наши родитељи који су радили само добре ствари лоше им се вратило. А за то смо сами криви... још верујем у то да ће нам се временом вратити добро, бар у неком тренутку. Али данас за мене је овај дан тмуран и тужан... а дало се и за очекивати. Све ја хоћу нешто да помогнем, да испаднем коректна а нимало не размишљам да док испадам коректна према неком другом према онима којима и треба да будем коректна ја испаднем ђубре. Можда и јесам ђубре?! У сваком случају време ће показати да ли јесам или нисам... из његове преспективе јесам, и ђубре и издајица и лажов а пре свега преварант. Сама се себи зачудим својој наивности понеки пут... ма шта понеки пут, много пута. Говорим себи: „ниси ти ни мало наивна, паметна си“, ма дај кога лажем... па очигледно себе. Имам доста да учим о животу и првенствено о себи. И својој улози у том цртаћу који се зове живот. Ех да је цртани па бих знала какав би му крај био... срећан, као и у сваком дизнијевом цртаћу. Али ја нисам у цртаћу, нико није... Врло често лутам својим мислима и то већ представља проблем на неком нивоу... Јебига, покушавам да то променим али не иде. У сваком случају мој живот је лепши у мојим мислима, како и да не буде кад га ја осмишљавам. Много тога ме мучи, као нпр. хоћу ли више завршити тај проклети факултет који као институцију презирем? Немојте ме погрешно схватити, изабрала сам оно што волим али опет су људи успели да и то што волиш на неки начин презиреш зато што те малтретирају... А није ми много ни остало, мало. И то мало ми се чини као превише. Што сам ближа крају то ми је теже да завршим. Ја не мрзим људе, никако. Али понекад помислим како би ми било боље да сам сама са собом и са својим мислима. Не може мене да повреди неко кога не волим, то чине они које волим, а чешће то чиним сама себи својим глупостима које се врло лако могу избећи кад бих ја бар мало размислила. Ваљда ћу некад научити и то да радим. Потрудићу се... сваки пут то кажем па ништа не урадим, или се потрудим неко време па опет по своме, по старом. А толико тога бих мењала код себе, а лакше је свет променити. Први корак ка промени ја тај да морам прво себе упознати, али како? Све лепо у теорији звучи а кад дође пракса поклекнем. Можда нисам довољно јака? Има дана када зачудим себе како устанем после пада, како истрајем. Како је само лако рећи све писаном речи. Нисам вешта са речима, никад нисам ни била. Заправо је лакше причати са собом када то напишемо на папир и касније прочитамо, бар смо тако искренији према себи. Провела сам већину свог живота лажући себе по многим питањима. Порицала, љутила се на саму себе чак и на помисао. Када сам напокон признала сама себи све сто сам подсвесно годинама, не, деценијама крила, било ми је далеко лакше. Сад се питате шта сам то крила... много тога о својој личности о својим жељама. Сад и кад се више не лажем много сам збуњенија него пре. Да ли је боље лагати себе или рећи истину? Да ли ће нас истина ослободити? Понеки пут ми се не чини да је тако...

Поздрав цењени, па да кажемо, читаоци овог мог малог болога.

Са писањем овог блога сам се одлучила због тога што могу да пишем све и свашта а да ми идентитет не знате. Мислим да је и то суштина ових блогова. Вероватно ћете читати далеко боље блогове него мој али није ми ни била намера да имам што више читалаца већ ми је намера да пишем  о својим мислима, својим ставовима.