ПРИЧАЈ МИ...

Јел може то без наслова?!

Сада је 4:06ч... док пишем ово. Видите сутра, тј. данас имам испит, тачније два у исти дан. Требало би да понављам градиво јер ми је већ традиција да ноћ пред испит проведем понављајући. А ове ноће то није тако. Моје мисли су одлутале ка њему, јебига, јаче је од мене. Вероватно ћу оба испита пасти, али то ме уопште не мучи. Јебига, жао ми је мало пара што сам дала за пријаву испита али ни то ми ове вечери није важно. Патим по први пут у свом животу и не знам како да се  изборим са тим сем да узмем и да пишем шта осећам. Овај блог ми дође као једна врста терапије. Елем, да се вратим на њега... не могу из главе да избацим тренутак када је отишао, тачније изглед његовог лица... бол који сам проузроковала... не могу да заборавим све ствари које ми је рекао. Заслужила сам их, како нисам. Да ли је могло да се промени то што се десило, могло је уколико може време да се врати, али не може. Дан сам провела релативно добро, ноћи ми јако тешко падају. Дању се запослим нечим и не мислим али ноћу не могу. Нисам од оних који оду на журку и теше се другим особама... ја то једноставно не могу. Не бих могла у другима да тражим утеху, само би ми још теже пало. Питате се зашто? Па зато што то није он! Нико никада неће моћи да га замени, не мени. Никада у животу нисам у некога била толико заљубљена... и никада нећу ни бити. Колико пута ми је рекао „то се никад не зна, можда сутра упознаш неког и заљубиш се више него што си икад била заљубљена у мене“. Знам да се то неће десити... Знате ли осећај када је све у вези са вама оно право?! Не бих да звучим као јефтини клише из филмова али тако је. Осећам да је оно право. Једном се воли у животу и то ништа и нико неће променити. Верујте ми, на романтику сам гледала с гађењем. Љубавне филмове пребацивала на тв-у... али кад те стрефи онда те стрефи. Кад оно, у дубини душе ја испаде највећи романтик. Нико ко ме познаје не би рекао тако нешто за мене, дођавола, не бих ни ја сама рекла за себе па ето, погреших. Стално се враћам на тренутак када смо се упознали... једва смо приметили једно друго да постојимо... Сећам се вечери када смо се смували, никад лепша ноћ у мом животу. Тај први пољубац... па ја вама не могу ни да опишем то како је било. Као да је било у сну. Кад се сетим мало се и постидим. Била сам као клинка, кад ме је пољубио отсекле су ми се ноге, сва срећа па сам седела. Мало ми је фалило да се онесвестим од узбуђења. И сад кад га само погледам колена ми поклекну. Увек ће бити тако. Имам неописиви порив да узмем да пијем, али знам да то ништа неће решити, никад ни не решава. Не пијем, гледам у флашу и питам се дал' бих бар на тренутак заборавила. Не бих! И кад бих се напила села бих да плачем не само за њим већ за свим што је кренуло наопако у мом животу. Овако трезна се држим. Не, нисам ја слабашна ни мало. Могу ја да издржим било коју бол, физичку ил' емотивну. Све пребродим, дал' на овај или онај начин. Живот ме није мазио, свашта сам преживела и изашла сам јача. Имала сам прелепо детињство, али адолесцентно доба ми је било јако тешко. Прерано сам сазрела... и тада се затворила у себе. Али он, он је успео да ме отвори, да се опет осећам као клинка... да се редујем! Никоме то није пошло за руком и неће поћи, само њему. Пре њега сам мислила да знам шта је срећа. А онда је дошао он и показао ми је да је срећа далеко од онога што сам ја очекивала и спознала. Сад без њега тешко ми је и да се насмејем. Бићу добро, потребно ми је само време. Верујем, не, знам да и она пати за мном, али понос је понекад јачи и од љубави. Да ли сам ја то написала она?