ПРИЧАЈ МИ...

Схватила сам да патим од алтруизма. Увек сам спремна другима да помогнем иако знам да ће то бити лоше по мене. Радим на своју штету... па како онда да не гледам то као на болест? Алтруизам има и добрих страна, како не. Помогла сам многима и то доноси неку садисфакцију, ако не мени онда њима. Али та несебичност ме је и коштала неких ствари до којих ми је јако стало. Сасвим је природно да сами себи правимо штету, мислим да сами себи можемо највише да наудимо. Жртвујемо се за многе ствари које нам касније ни неће бити важне. Радимо ствари за које знамо да су лоше ако не за нас за друге. Али зашто? Да занемаримо зле људе... за њих можемо предпоставити зашто чине лоше ствари (ради своје гратификације и ничега другог). Када ћемо се опаметити? Мислим да никад нећемо престати да правимо глупости у нашим животима само је питање да ли ћемо правити мала срања или велика. Колико само у свом животу повредимо људи? За неке чак и никада нећемо сазнати да смо их повредили. Исто тако се питам колико сам само људи усрећила, да ли сам их више урећила него повредила? Надам се бар да су у истој равни ако ништа друго.