ПРИЧАЈ МИ...

Нема наслов!

Мислим да би требало да се носим у лепу пизду материну. Ја сам највећи дебил који постоји на овоме свету... и сама знам да лоши боље пролазе а и даље хоћу да сам добра према свима и за све да урадим добро, да им помогнем. А ко ће мени да помогне? Ма нећу ни од кога да тражим да ми помогне јер људи  су превртљиви, саможиви и смишљају свашта само да те скењају. Никад ми није ишло у главу да неко може цео дан да смишља како ће другом дан да упропасти. Ма сама сам крива за своје јаде... нисам умела да сачувам оно сто је требало. Јесам испала сам најгора јер сам глупа, и увек ћу да испаднем јер не размишљам као и сви превртљиви људи... Ваљда постоји нека карма, ако постоји чему сам онда заслужила ову? Знам, мора некоме и то да се деси, па зашто не и мени... али зар не треба добрим људима добро да се враћа? Тако смо учени од малена, чини добро другима вратиће ти... е па погрешно су нас учили... и ти наши родитељи који су радили само добре ствари лоше им се вратило. А за то смо сами криви... још верујем у то да ће нам се временом вратити добро, бар у неком тренутку. Али данас за мене је овај дан тмуран и тужан... а дало се и за очекивати. Све ја хоћу нешто да помогнем, да испаднем коректна а нимало не размишљам да док испадам коректна према неком другом према онима којима и треба да будем коректна ја испаднем ђубре. Можда и јесам ђубре?! У сваком случају време ће показати да ли јесам или нисам... из његове преспективе јесам, и ђубре и издајица и лажов а пре свега преварант. Сама се себи зачудим својој наивности понеки пут... ма шта понеки пут, много пута. Говорим себи: „ниси ти ни мало наивна, паметна си“, ма дај кога лажем... па очигледно себе. Имам доста да учим о животу и првенствено о себи. И својој улози у том цртаћу који се зове живот. Ех да је цртани па бих знала какав би му крај био... срећан, као и у сваком дизнијевом цртаћу. Али ја нисам у цртаћу, нико није... Врло често лутам својим мислима и то већ представља проблем на неком нивоу... Јебига, покушавам да то променим али не иде. У сваком случају мој живот је лепши у мојим мислима, како и да не буде кад га ја осмишљавам. Много тога ме мучи, као нпр. хоћу ли више завршити тај проклети факултет који као институцију презирем? Немојте ме погрешно схватити, изабрала сам оно што волим али опет су људи успели да и то што волиш на неки начин презиреш зато што те малтретирају... А није ми много ни остало, мало. И то мало ми се чини као превише. Што сам ближа крају то ми је теже да завршим. Ја не мрзим људе, никако. Али понекад помислим како би ми било боље да сам сама са собом и са својим мислима. Не може мене да повреди неко кога не волим, то чине они које волим, а чешће то чиним сама себи својим глупостима које се врло лако могу избећи кад бих ја бар мало размислила. Ваљда ћу некад научити и то да радим. Потрудићу се... сваки пут то кажем па ништа не урадим, или се потрудим неко време па опет по своме, по старом. А толико тога бих мењала код себе, а лакше је свет променити. Први корак ка промени ја тај да морам прво себе упознати, али како? Све лепо у теорији звучи а кад дође пракса поклекнем. Можда нисам довољно јака? Има дана када зачудим себе како устанем после пада, како истрајем. Како је само лако рећи све писаном речи. Нисам вешта са речима, никад нисам ни била. Заправо је лакше причати са собом када то напишемо на папир и касније прочитамо, бар смо тако искренији према себи. Провела сам већину свог живота лажући себе по многим питањима. Порицала, љутила се на саму себе чак и на помисао. Када сам напокон признала сама себи све сто сам подсвесно годинама, не, деценијама крила, било ми је далеко лакше. Сад се питате шта сам то крила... много тога о својој личности о својим жељама. Сад и кад се више не лажем много сам збуњенија него пре. Да ли је боље лагати себе или рећи истину? Да ли ће нас истина ослободити? Понеки пут ми се не чини да је тако...