ПРИЧАЈ МИ...

Сада је 4:06ч... док пишем ово. Видите сутра, тј. данас имам испит, тачније два у исти дан. Требало би да понављам градиво јер ми је већ традиција да ноћ пред испит проведем понављајући. А ове ноће то није тако. Моје мисли су одлутале ка њему, јебига, јаче је од мене. Вероватно ћу оба испита пасти, али то ме уопште не мучи. Јебига, жао ми је мало пара што сам дала за пријаву испита али ни то ми ове вечери није важно. Патим по први пут у свом животу и не знам како да се  изборим са тим сем да узмем и да пишем шта осећам. Овај блог ми дође као једна врста терапије. Елем, да се вратим на њега... не могу из главе да избацим тренутак када је отишао, тачније изглед његовог лица... бол који сам проузроковала... не могу да заборавим све ствари које ми је рекао. Заслужила сам их, како нисам. Да ли је могло да се промени то што се десило, могло је уколико може време да се врати, али не може. Дан сам провела релативно добро, ноћи ми јако тешко падају. Дању се запослим нечим и не мислим али ноћу не могу. Нисам од оних који оду на журку и теше се другим особама... ја то једноставно не могу. Не бих могла у другима да тражим утеху, само би ми још теже пало. Питате се зашто? Па зато што то није он! Нико никада неће моћи да га замени, не мени. Никада у животу нисам у некога била толико заљубљена... и никада нећу ни бити. Колико пута ми је рекао „то се никад не зна, можда сутра упознаш неког и заљубиш се више него што си икад била заљубљена у мене“. Знам да се то неће десити... Знате ли осећај када је све у вези са вама оно право?! Не бих да звучим као јефтини клише из филмова али тако је. Осећам да је оно право. Једном се воли у животу и то ништа и нико неће променити. Верујте ми, на романтику сам гледала с гађењем. Љубавне филмове пребацивала на тв-у... али кад те стрефи онда те стрефи. Кад оно, у дубини душе ја испаде највећи романтик. Нико ко ме познаје не би рекао тако нешто за мене, дођавола, не бих ни ја сама рекла за себе па ето, погреших. Стално се враћам на тренутак када смо се упознали... једва смо приметили једно друго да постојимо... Сећам се вечери када смо се смували, никад лепша ноћ у мом животу. Тај први пољубац... па ја вама не могу ни да опишем то како је било. Као да је било у сну. Кад се сетим мало се и постидим. Била сам као клинка, кад ме је пољубио отсекле су ми се ноге, сва срећа па сам седела. Мало ми је фалило да се онесвестим од узбуђења. И сад кад га само погледам колена ми поклекну. Увек ће бити тако. Имам неописиви порив да узмем да пијем, али знам да то ништа неће решити, никад ни не решава. Не пијем, гледам у флашу и питам се дал' бих бар на тренутак заборавила. Не бих! И кад бих се напила села бих да плачем не само за њим већ за свим што је кренуло наопако у мом животу. Овако трезна се држим. Не, нисам ја слабашна ни мало. Могу ја да издржим било коју бол, физичку ил' емотивну. Све пребродим, дал' на овај или онај начин. Живот ме није мазио, свашта сам преживела и изашла сам јача. Имала сам прелепо детињство, али адолесцентно доба ми је било јако тешко. Прерано сам сазрела... и тада се затворила у себе. Али он, он је успео да ме отвори, да се опет осећам као клинка... да се редујем! Никоме то није пошло за руком и неће поћи, само њему. Пре њега сам мислила да знам шта је срећа. А онда је дошао он и показао ми је да је срећа далеко од онога што сам ја очекивала и спознала. Сад без њега тешко ми је и да се насмејем. Бићу добро, потребно ми је само време. Верујем, не, знам да и она пати за мном, али понос је понекад јачи и од љубави. Да ли сам ја то написала она?

Када људи размишљају о реинкарнацији увек се суоче са веома тешким питањем: „Ако је у почетку било тако мало људских бића на Земљи, а данас их је толико много, одакле су дошле све те нове душе?“ Одговор је једноставан. У неким реинкарнацијама се делимо. Као кристали и звезде, као ћелије и биљке, и наше душе се деле. Део смо нечега што алхемичари називају Anima mundi, или Душа света – када би се Anima mundi само делила, расла би, али би такође постајала све слабија. Због тога, као што се делимо, тако се и срећемо, а тај сусрет се зове Љубав. Јер сваки пут када се душа подели, дели се на мушки и женски део. Сви људи су повезани између себе. У сваком животу имамо мистериорну дужност да се поново нађемо са бар једним од наших Других делова. Љубав која поново спаја раздвојене делове чини срећном Вишу Љубав која их је поделила. Како да знамо који је наш Други део? Други део је могуће сазнати по сјају у очима – тако су се праве љубави препознавале од када је света и века. Можемо у животу срести више од једног Другог дела. Када се то догоди срце је подељено, а исход су бол и патња. Да, можемо срести три или четири Друга дела зато што нас је много и има нас свуда. Љубав је снага која нас поново спаја, да бисмо на једно место сакупили искуство проживљено у многим животима и у многим крајевима света. Сносимо одговорност за целу планету зато што не знамо где су Други делови који су били од настанка света – ако је њима добро, и ми ћемо бити срећни. Уколико им није добро, пропатићемо, макар и несвесно, део њиховог бола. Међутим, пре свега смо одговорни да се у свакој инкарнацији спојимо са бар једним Другим делом, с којим ће нам се сигурно у неком тренутку пут укрстити. Чак и само на кратко, јер ти тренуци доносе тако интензивну љубав да она оправдава остатак наших дана. Можемо да дозволимо и да наш Други део оде даље, да га неприхватимо или не приметимо. Тада ће нам бити потребна још једна инкарнација да бисмо се с њим нашли.

Мислим да би требало да се носим у лепу пизду материну. Ја сам највећи дебил који постоји на овоме свету... и сама знам да лоши боље пролазе а и даље хоћу да сам добра према свима и за све да урадим добро, да им помогнем. А ко ће мени да помогне? Ма нећу ни од кога да тражим да ми помогне јер људи  су превртљиви, саможиви и смишљају свашта само да те скењају. Никад ми није ишло у главу да неко може цео дан да смишља како ће другом дан да упропасти. Ма сама сам крива за своје јаде... нисам умела да сачувам оно сто је требало. Јесам испала сам најгора јер сам глупа, и увек ћу да испаднем јер не размишљам као и сви превртљиви људи... Ваљда постоји нека карма, ако постоји чему сам онда заслужила ову? Знам, мора некоме и то да се деси, па зашто не и мени... али зар не треба добрим људима добро да се враћа? Тако смо учени од малена, чини добро другима вратиће ти... е па погрешно су нас учили... и ти наши родитељи који су радили само добре ствари лоше им се вратило. А за то смо сами криви... још верујем у то да ће нам се временом вратити добро, бар у неком тренутку. Али данас за мене је овај дан тмуран и тужан... а дало се и за очекивати. Све ја хоћу нешто да помогнем, да испаднем коректна а нимало не размишљам да док испадам коректна према неком другом према онима којима и треба да будем коректна ја испаднем ђубре. Можда и јесам ђубре?! У сваком случају време ће показати да ли јесам или нисам... из његове преспективе јесам, и ђубре и издајица и лажов а пре свега преварант. Сама се себи зачудим својој наивности понеки пут... ма шта понеки пут, много пута. Говорим себи: „ниси ти ни мало наивна, паметна си“, ма дај кога лажем... па очигледно себе. Имам доста да учим о животу и првенствено о себи. И својој улози у том цртаћу који се зове живот. Ех да је цртани па бих знала какав би му крај био... срећан, као и у сваком дизнијевом цртаћу. Али ја нисам у цртаћу, нико није... Врло често лутам својим мислима и то већ представља проблем на неком нивоу... Јебига, покушавам да то променим али не иде. У сваком случају мој живот је лепши у мојим мислима, како и да не буде кад га ја осмишљавам. Много тога ме мучи, као нпр. хоћу ли више завршити тај проклети факултет који као институцију презирем? Немојте ме погрешно схватити, изабрала сам оно што волим али опет су људи успели да и то што волиш на неки начин презиреш зато што те малтретирају... А није ми много ни остало, мало. И то мало ми се чини као превише. Што сам ближа крају то ми је теже да завршим. Ја не мрзим људе, никако. Али понекад помислим како би ми било боље да сам сама са собом и са својим мислима. Не може мене да повреди неко кога не волим, то чине они које волим, а чешће то чиним сама себи својим глупостима које се врло лако могу избећи кад бих ја бар мало размислила. Ваљда ћу некад научити и то да радим. Потрудићу се... сваки пут то кажем па ништа не урадим, или се потрудим неко време па опет по своме, по старом. А толико тога бих мењала код себе, а лакше је свет променити. Први корак ка промени ја тај да морам прво себе упознати, али како? Све лепо у теорији звучи а кад дође пракса поклекнем. Можда нисам довољно јака? Има дана када зачудим себе како устанем после пада, како истрајем. Како је само лако рећи све писаном речи. Нисам вешта са речима, никад нисам ни била. Заправо је лакше причати са собом када то напишемо на папир и касније прочитамо, бар смо тако искренији према себи. Провела сам већину свог живота лажући себе по многим питањима. Порицала, љутила се на саму себе чак и на помисао. Када сам напокон признала сама себи све сто сам подсвесно годинама, не, деценијама крила, било ми је далеко лакше. Сад се питате шта сам то крила... много тога о својој личности о својим жељама. Сад и кад се више не лажем много сам збуњенија него пре. Да ли је боље лагати себе или рећи истину? Да ли ће нас истина ослободити? Понеки пут ми се не чини да је тако...

Поздрав цењени, па да кажемо, читаоци овог мог малог болога.

Са писањем овог блога сам се одлучила због тога што могу да пишем све и свашта а да ми идентитет не знате. Мислим да је и то суштина ових блогова. Вероватно ћете читати далеко боље блогове него мој али није ми ни била намера да имам што више читалаца већ ми је намера да пишем  о својим мислима, својим ставовима.